Divna je umetnost!

Pre neki dan sam se vratila sa puta. Sada sam bila izvan zemlje. Posetili smo jedan grad na zapadu. Grad-muzej, nazvala bih ga. Firenze – Florence. Mnogi od Vas ste bili, verujem, pošto je destinacija mnogih turističkih agencija. Ali ovde ću napisati svoj doživljaj tog grada.

Pristižemo na železničku stanicu. Sunčan je dan, obećava lepo vreme. U nama osećaj iščekivanja i uzbuđenja. Izlazimo iz voza i uprkos suncu dočekuje nas razdragani povetarac. Prvi utisak je da osećam blizinu mora. Krećemo ka prvom pešačkom prelazu i polako nastavljamo dalje prema već unapred sastavljenom pravcu pešačenja do odredišta za smeštaj. Prolazimo kroz uzane uličice starog dela grada. Gledam lica stanovnika, posmatram zgrade(posebno me fasciniraju drvene roletne obojene u zelene i braon boje,zatim izlozi radnji.Zadržavam pogled na poslastičarnicama. Mislim da su one jedan od duhova tradicije jednog grada i naroda. Već naslućujem šta bih želela da probam. Cannoli – jedna od prepoznatljivijih italijanskih poslastica.

Na raspolaganju su nam samo 24h sata da obiđemo ovaj grad-muzej. A sa čime bih prvo započeli nego sa Davidom. Srećom, bio nam je i najbliži našem već određenom smeštaju. Nakon malih da kažem – peripetija- oko toga kako ući u samu galeriju ulazak i pogled na Davida bude nam uzdah oduševljenja.

Statua je prilično velika u odnosu na sve druge koje se tu nalaze. Moj prvi utisak je i da je impozantna. Odmah počinjem da razmišljam o samom Davidu i o tome kako je i zašto se baš on pored ostalih našao na repertoaru čuvenog  Mikelanđela Buonarotija . David je bio hrabar, da tako kažemo, junak. Jedini se odvažio da se suprotstavi ogromnom dzinu od Golijata. Ali je bio i čovek sa manama što se pokazalo u njegovom kasnijem životu. Ali ono što ga je izvan svega toga krasilo je njegova ljubav prema Gospodu koja je bila primećena i prepoznata a u isto vreme i nagrađena.

U 1.knjizi o carevima 14.poglavlje 8 stih Gospod kaže: “I otrgav carstvo od doma Davidova dadoh tebi, a ti ne bi kao sluga moj David, koji je držao zapovijesti moje i hodio za mnom svijem srcem svojim čineći samo što je pravo preda mnom”

A Davidova ljubav prema Gospodu pokazala se u njegovim psalmima u kojima je pokazao svu širinu i dubinu svoje poniznosti, čežnje i povezanosti sa Gospodom kao i svog kajanja zbog počinjenih greha jer …bio je samo čovek kao i svi mi.

Otvaram psalme i prvi stih koji mi pada u oči je u psalmu 3,stih 4 i 5:”Glasom svojim vičem ka Gospodu, i čuje me sa svete gore svoje, Ja liježem, spavam i ustajem, jer me Gospod čuva.”

Da se vratimo na akademiju Firence. S leve strane od Davida pogledala sam još neke statue koje su me zainteresovale i koje sam zabeležila objektivom. Zaista ih je mnogo i svaka zavređuje pažnju na svoj način. Ali ja bih izdvojila neke kao Praying Figure, The Vow of innocence, Praying angel,David plays the harp to soothe the torment of Saul troubled by an Evil Spirit ( naravno sve opet povezane na neki način sa Svetim Pismom). Ovde su u slikama kao i još neke pored njih koje su mi zavredile pažnju svojim izgledom.

Te večeri smo videli i Firentinsku katedralu koja mi je takođe otela uzdah oduševljenja i mogla bih je samo opisati jednom rečju-impozantna. Dobila sam i obaveštenja da dok je Milanska katedrala rađena u gotskom stilu, Firentinska je rađena u baroknom.

Sutradan ujutro nastavljamo putešestvije po ovom muzeju od grada. Zasigurno shvatamo da sve nemožemo obići ali bolje i nešto da iskoristimo lep sunčan dan. U gradu je bila gužva kao na vašaru. Mislim da sam dobila obaveštenje da grad svakodnevno poseti više turista nego što uopšte ima stanovnika u njemu. Krećemo se od katedrale prema piazza di Singorina gde se fotografišemo pored Neptunove fontane gde takođe bivam po ko zna koji put oduševljena veličinom trga i brojem mnogobrojnih statua koji je krase. Odatle užom putanjom prolazimo pored aleje velikana (umetnika, pesnika, naučnika) Leonardo da Vinči, Frančesko Petrarka, Mikelanđelo Buonaroti, Dante Aligijeri, Galileo Galilej. Navodim meni poznate.

Odatle vrlo brzo stižemo i do Ponte Veccio. Šta reći? Moja naslednica je budući arhitekta i stoga je ovo nešto što zaista budi pažnju i kod mene. Ja sam od onih koji vole antikvitete, za mene je ovaj most jedan takav, plus što je nastanjen. Prvi put i verovatno jedini ćete videti most koji ima stanove u sebi….nešto nestvarno



Ovde bih stala. Ne znam da li će me put još jednom navesti ovuda. Ali ono što bih zaključila je i naslov koji sam navela. Da, umetnost je divna. Zato što ostavlja trag. Sve te statue kojima smo se divili i fotografisali toga dana nastavile su da žive posle onih koji su ih stvorili.Sami stvaraoci žive još uvek kroz njih, možemo slobodno reći. Verujem da je postojao izuzetan trud i ljubav prema lepom da se takvo nešto stvori. I taj trud je mogu reći nagrađen. Njihova umetnost biće posećena sve dok postoji i ovaj svet.

Jer život je samo jedan.Živi tako da ostaviš trag. Možda nismo svi umetnici i nemamo talenta da vajamo i slikamo ali svi možemo ako hoćemo da se potrudimo da činimo lepo, da činimo dobro.

“Sve što hoćete da čine vama ljudi činite i vi njima onako” poznata je izreka našeg Gospoda Isusa Hrista. Da li tako živimo?

Jer život je samo jedan, stoga vredan.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *