Preobražaj


Dolazeći kući iz grada sa kolima punim namirnica i u mislima o spremanju ručka ja sam skrenula sa četvorotraknog autoputa na naš seoski put. Bio je februarski tmuran dan sa gomilom snežno belih oblaka koji su se kotrljali sa severozapada.

Bila sam srećna da su se moji zadaci završili i da neće biti nikakvog razloga za mene da napustim tu sigurnu, toplu među doma u ostatku dana. Iznenada, sunce se kao momentalno pušteno iz tamnice, probilo kroz tu sumornost, ozarujući zemlju. Klipasta kukuruzna polja se pozlatiše, i grane sveg golog drveća posvetleše protežući se kao posrebreni nasuprot toj mračnoj oluji. Ostadoh nema pred onim što Bog učini sa tih nekoliko nemuštih boja i jednim zalutalim sunčevim zrakom.

Ipak još nije bio kraj, jer se preko tog kukuruznog polja podiže jedno jato galebova, sa trupovima koji su se presijavali na suncu, nalik na komadiće srebra koji lepršaju uprkos nadolazećoj mračnoj oluji. Pre nego sam mogla zaustaviti moj dah, zabušantski sunčev zrak je bio zaplenjen i taj momenat je iščezao. Nađoh se opet u stvarnosti. Natrag čizmama i ispucalim rukama; hladnoći, gužvi na putevima; i mutnim depresivnim danima. A bila sam svedok ovog preobražaja sveta, ako ništa bar za tren.

Ovo iskustvo je podstaklo dva misaona tabora u meni koja su me okupirala za vreme tog snežnog popodneva. Taj prolazan momenat divote koji je ulepšao ovo moje staro znano stanište je bio uzbudljiv podsetnik da ti i ja imamo tu mogućnost da jednog dana neprestano istražujemo daleke vidokruge neba u jednom svemiru lepote i misterije koje je izvan naših najbujnijih imaginacija.

Ta čuda tamo će sigurno pomračiti moje srebrne ptice i zlatna polja. I onaj koji je kreirao tu lepotu ovde, pokvarenu i pohabanu od greha kao što je sada, će biti naš vodič. Sama pomisao da ću biti dovoljno blizu da Ga dodirnem, da Ga čujem, da budem ozarena Njegovim blagim osmehom je čudo izvan mog ljudskog razumevanja.

To budi u meni jednu radost tako dugo odlaganu koja je postala nestvarna u kvalitetu,ali nije zanemarena – oh, ne- već nedohvatljiva i krhka. Kada postane stvarnost, kada budemo zaslepljeni veličanstvenošću drugih tvorevina, ja ću naći vreme da mu zahvalim za srebrne ptice u mojoj zemaljskoj prošlosti.

Onda su se moje misli pomerile na praktične. Pomislila sam na ljude koje sam poznavala, obične tužne ljude koji su sreli Hrista i bljesnuli u užarene, stvaralačke,drage osobe, jedva prepoznatljive od sopstvenih bivših bića.

Pretpostavljam da smo svi mi obični tužni ljudi sve dok nas On ne dodirne. Njegovi preobražaji u ljudskim životima su još više zadivljujući nego u prirodnom svetu. Posmatrala sam kako gordi postaju krotki, čula kako agnostici izgovaraju Njegovo ime sa nežnim strahopoštovanjem, i videla kako grubi postaju nežni pod uticajem Njegove ljubavi.

Osetih Njegovu ruku na meni, kako me podstiče, ohrabruje, teši, vodeći me kući. On je ta svetlost koja nas sve preobražava, ako mu dozvolimo, u ono najbolje što možemo biti-u srebrne ptice koje se podižu nasuprot oluji od greha. Slavim Njega za to, sada, sa sigurnošću da ću Ga slaviti licem u lice jednog dana Njegovog izbora u jednom svemiru Njegovog stvaranja. Hoćeš li mi se pridružiti?

„Što oko ne vide i uho ne ču, ono Bog ugotovi onima koji ga ljube“(1. Korinćanima.2,9)

prevod iz A warm and welcome place by June Strong

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *