Zlat(nezaobilazn)i bor

Zlatibor, nezaobilazna destinacija. Kad god idete na more ili se vraćate ne možete da ga zaobiđete. Najbolja usputna destinacija. I tako smo i mi ali ne samo tako. Zlatibor nam je bio i destinacija za boravak takođe sve dok ga nismo dobro “izgustirali”. Određen deo Zlatibora-Jevrejsko brdo pa onda pešaka do centra a kada planiramo maraton u pešačenju bilo je to do spomenika a neko normalno i do Čigote samo što ja nisam bila među njima, sem što sam se jedne zime (na nesreću) usudila da krenem i tim putem u društvu supruga ali stigli smo do pola pa se vratili. Naime, izabrali smo lošu sezonu za pešačenje do tamo a bilo je i malo “prpe” uz put, da ne kažem smešno. Ali o tome malo kasnije….

Pamtim Zlatibor po karakterističnom posebnom mirisu planine, po užičkom kajmaku, lepinji sa pregačom što bi rekli Užičani i po njihovom karakteristično govoru da kažem akcentu.Ja koja sam “jezičke”struke zapažam ovo. Tu sam najviše dana provela u društvu sa svojom kćerkom, vodila sam je na klizanje, sankanje itd. Uglavnom zimski raspusti. Sećam se baš jednog takvog. Zimski raspust od dve sedmice. Nismo se na vreme prijavili za smeštaj jer je prva sedmica počela prehladom i početkom druge sedmice iznenada odlučimo da odemo iz Beograda i prijatelji nam obezbede smeštaj. Grlila sam tada Zlatibor svojim pogledom što nas je tako oberučke prihvatio. Leti je kako sam već navela to bilo samo privremeno stanište do juga. Sada je već Zlatibor pored toga što je i “izgustiran” dobro i urbanizovan pa nemate mnogo koristi od same planine jer ako želite da budete i u centru zbivanja samog Zlatibora onda zapravo kao da i niste na planini nego u nekoj manjoj varoši. U centru ima dosta automobila, roštiljnica i sl. a samim tim i izduvnih gasova.Ali sve u svemu, jedna od najpoznatijih, najsimptomačnijih i najkarakterističnija srpska planina.

Ah, da obećala sam anegodotu iz prvog pasusa. Krenemo ti mi tako do Čigote, zima, sneg, nigde žive duše. Penjemo se po onoj prtini i slučajno neko od nas se okrenu i vidi neke dve životinje nalik da se slobodno izrazim – na vukove- kako silaze sa nekog brda i dolaze nam u susret.Jao “prpa”, mi u rikverc i opet neko od nas dvoje smognu snage da pogleda unazad da se uveri da li su to zaista oni a ono ni manje ni više – bila su to dva lovačka psa. I tako smo se …slako nasmejali i ipak odustali od Čigote za neki dr.put. A sada evo fotke..nažalost svoje nisam sačuvala ali zato ima pozajmljene

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *